Dve krajnosti zrelosti: između dodvoravanja i razornog upletanja

Posmatrajući odnose među generacijama, često sam viđala istu dramu: kada roditelji nemaju sopstveno uporište, neizbežno zapadaju u jednu od dve krajnosti. Jedni počnu da se dodvoravaju deci, da se plaše da kažu i reč više i da igraju tuđe uloge — samo da se ne izgube, samo da im se ukaže makar trunka pažnje.

Drugi biraju obrnut, još opasniji put — postaju preterano aktivni u životu mlade porodice. Ne znajući ni prave okolnosti, ni to šta se zapravo dešava između dva srca, upadaju sa svojim savetima, ocenama i redom.

Stvarajući arhitekturu Zlatnog sveta, želela sam da starijoj generaciji pružim mogućnost da ponovo oseti sopstveni unutrašnji oslonac i da doživi da može i treba da živi svojim životom. To je zatvoreni prostor smisla, gde čoveku više nije potrebno ni da se dodvorava radi pažnje, ni da se dokazuje kroz mešanje u porodicu svoje dece.