Pismo o čistoti kodeksa, kada srce sretne „Onog Pravog“ prekasno

Nema ničeg bolnijeg od trenutka kada živiš u nesvesnom braku koji visi o koncu, trpiš poslednjim snagama — i odjednom se na tvom putu pojavi čovek, i ti celim bićem shvatiš: on je taj pravi. To je iskušenje u kojem se proverava sva dubina ljudske časti.

Neko u tom trenutku popusti pred slabošću, ide na obmanu i izdaju, oskrnavljujući i svoj sadašnji dom i novo svetlo osećanje. Ishod takvog koraka uvek je strašan: ljudi koji su nekada delili isti krevet razbijaju jedni drugima srca i pretvaraju se u nemilosrdne neprijatelje, spremne da raskinu jedno drugo, a između njih pate deca.

Ali postoji i drugi put — put unutrašnjeg moralnog kodeksa, kada jednostavno ne možeš sebi da dozvoliš da zakoračiš u novu vezu kroz laž, koliko god srce bolelo. Biraš čistotu i povlačiš se. I tada vas život ponovo razdvaja na različite obale — sve dok oboje ne odrastete i ne postanete zaista slobodni. Ponekad se posle takvog bola čovek zatvori u sebe tako duboko da se plaši da ponovo pokuša. A ponekad sudbina, sačekavši čas čistote i slobode, ponovo spoji dve odrasle duše — već bez senke i bez prepreka.