Pismo o onima koje Univerzum spaja iznova i iznova

Судбина има чудан рукопис. Дешава се да двоје први пут угледају једно друго много пре него што им се путеви заиста укрсте. Један дуг поглед у коме се чита јасна жеља да приђу, проговоре, позову на састанак — док сте обоје још потпуно слободни. Али у том тренутку стид и срамежљивост однесу превагу. Корак није учињен, путеви се разилазе, али сећање на тај поглед из неког разлога остаје унутра.

Prođe dugih osam ili devet godina. I odjednom se otvore vrata, život vas ponovo sudari, i u tišini se dogodi trenutno, prodorno prepoznavanje. Sve u vama viče da to nije slučajnost, ali sada već muški ego, strah ili tuđe okolnosti ne daju da se naglas izgovore jednostavne reči: „Volim te. Imam osećanja prema tebi.“ I opet — rastanak na godine.

Ali Univerzum voli zaokružene priče. Kada se ne usudimo da izaberemo iz prvog puta, ono ne briše osećaj — ono nam daje šansu iznova, i iznova, i iznova. Ponavljaće događaje i voditi vas jedno ka drugom sve dok konačno ne odbacite strah i ne donesete svoju pravu odluku.