Stranice bez reči: Pravo na krik i tišinu

Иза парадне фасаде сваке јаке жене увек се крије соба за коју нико не зна. Место где се гомила неизговорена бол, где се крију увреде и где жена умара од тога да буде камени зид за све око себе.

У култури VIA AD ME постоји закон: овде нема гледалишта. Овде нема оцена, лајкова и туђих радозналих погледа.

Понекад треба једноставно умукнути. Бити тамо где нема слова, већ само ти и пауза. А понекад — оставити гласовну мисао: изговорити се насамо са собом, исплакати се у мраку, избацити нагомилани бес и знати да ће тај крик душе заувек остати запечаћен у тајни. Очишћење се не догађа у јавности. Оно се догађа иза кулиса, у благословеној тишини.